Književnica i aktivistkinja Minja Marđonović godinama kroz književnost, javne nastupe i društveni angažman otvara teme koje mnogi radije zaobilaze. Njene riječi često izazivaju polemike, ali i snažne reakcije publike koja u njima prepoznaje iskrenost, hrabrost i odbijanje da se pristane na nametnute obrasce.
U razgovoru za portal Rmedia govori o djevojčici koju i dalje čuva u sebi, o pisanju kao mjestu susreta emocije, istine i odgovornosti, o feminizmu, slobodi žena, konfliktu kao dijelu demokratske kulture, ali i o jednoj od najkontroverznijih istorijskih teza u koju vjeruje.
Na pitanje kako bi danas opisala sebe bez etiketa književnice, feministkinje ili aktivistkinje, Minja Marđonović odgovara gotovo poetski.
„Minja Marđonović je samo jedna od milijardu ljudi na ovom svetu koja u ovoj odrasloj ženi sebično čuva devojčicu koja je radosna, željna igre i bezbrižnog sveta. Verovatno sve što danas radim jeste pokušaj da toj devojčici sačuvam pravo na čuđenje, igru i nepristajanje.“
Upravo u tom nepristajanju krije se i veliki dio njenog književnog i društvenog angažmana.
Njene knjige karakteriše snažna društvena kritika, ali ona smatra da je nemoguće odvojiti lično iskustvo od društvenog konteksta.
„Nemam bliže i vrednije iskustvo od sopstvenog. To nije jedina perspektiva posmatranja sveta, jer ujedno slušam svet oko sebe, ali jeste svakako jedna od najdragocenijih perspektiva budući da ovaj život i živim upravo kao žena, čija je sudbina u mnogo čemu predodređena.“
Kako kaže, upravo tu nastaje politička dimenzija ženskog iskustva.
„Lično iskustvo za mene nikada nije samo lično, ono je mesto gde se društvo najjasnije upisuje u telo, emocije i svakodicu.“
AKO KNJIŽEVNOST NEMA HRABROSTI ZA ISTINU ONDA JE DEKORACIJA
Govoreći o pisanju, Marđonović odbija da bira između emocije, istine i odgovornosti.
„Bez emocionalnih zavrzlama nema života. Bez odgovornosti nema ljubavi. Bez istine ima laži i prekrajanja istorije.“
Zbog toga, kaže, piše onako kako misli, osjeća i govori, svjesna težine riječi koje ostavlja iza sebe.
„Trudim se i od sebe dajem sve da pišem onako kako mislim, osećam i govorim svesna ogromne odgovornosti koju sa sobom, u svemu tome, nosim. Čini mi se da moje čitateljke to prepoznaju kao jedini put moje emocije, moje odgovornosti i moje istine.“
Njena definicija književnosti je jednostavna i beskompromisna:
„Ako književnost nema hrabrosti za istinu, onda ostaje samo dekoracija.“
KONFLIKT JE ZDRAV
Feministički stavovi često izazivaju podjele, ali Marđonović smatra da je sukob mišljenja prirodan dio svake borbe za promjenu.
„Borba je neprestana i u toj neprestanosti jeste suština života.“
Zato čak i Njegošev stih „Neka borba bude neprestana, neka bude što biti ne može“ vidi kao feminističku parolu.
„Ne odustajem od konflikta jer je zdrav. Izraz je kritičke kulture neprihvatanja svega što ti nameću.“
Ipak, pravi jasnu razliku između sukoba i nasilja.
„Nasilje odbacujem, neslaganja negujem. Konflikt nije nasilje. Konflikt je mogućnost da se ne složimo, a da pritom ne odustanemo od istine i dostojanstva.“
Na pitanje da li žene danas imaju više slobode nego ranije, odgovara da je odgovor složeniji nego što se na prvi pogled čini.
„Nismo slobodne, ali smo slobodnije da uvidimo koliko je ta nesloboda zapravo golema.“
Iako žene danas imaju više prava nego njihove pretkinje, upozorava da to ne znači i manje pritisaka.
„Danas žene imaju više prava nego njihove pretkinje, ali to ne znači da imaju i više mira, manje straha ili manje društvenih očekivanja.“
Njena vizija budućnosti je svijet u kojem će žene i muškarci „ukrstiti ne koplja, nego ljubav“.
Kada bi mogla da ostavi jednu poruku ženama, bila bi kratka i vrlo jasna:
„Ja neću i ne želim. Ja ne umem i ne mogu sve ono što mom telu i mojoj duši škodi!“
KONTROVERZNA TEZA O NJEGOŠU
Na kraju razgovora otkriva i ono što naziva najnepopularnijom istoriografskom tezom u koju vjeruje.
„Najnepopularnija istoriografska teza u koju verujem jeste da je Petar II Petrović Njegoš umro od sifilisa, bolesti koja je harala Evropom tokom prve i druge polovine 19. veka.“
Naglašava da postoje različita tumačenja, ali da je za nju važnije pitanje našeg odnosa prema istoriji.
„Mene, međutim, ne zanima rušenje Njegoša kao simbola, već njegovo vraćanje među ljude.“
Upravo u toj rečenici možda se najbolje sažima i njena ukupna misao, potreba da se iza velikih simbola, ideologija i istorijskih narativa uvijek vidi čovjek.
„Čini mi se da se naše kulture često više plaše ljudskosti velikih ličnosti nego njihove veličine.“
