Vratio sam se na Njeguše i Lovćen iz Kotora, sa pločnika, 2006. godine. Od 14. godine sam počeo da radim, 20 godina sam radio kod privatnika i došao na Lovćen sa suprugom, koja je ostala bez posla, ja bez posla, i dvoje djece. Od tada pokušavam da napravim privremeni objekat na Lovćenu i još nijesam uspio, kaže Boro Perunović sa Njeguša.
Govoreći o tome da se kompaniji koja upravlja žičarom od Kotora do Lovćena, na Kuku dozvoljavaju desetine privremenih objekata, od kojih većina nijesu uopšte privremeni jer su građeni od betona, on postavlja pitanje zašto nema dozvole od nadležnog ministarstva za mještane i sve one koji žele da naprave prave privremene objekte, i da žive i rade na Lovćenu.
“Oni kažu da imaju papire za privremene objekte. Nijesam završio škole, ali znam šta je privremeni objekat. Tamo ne znam kolika imaju privremena objekta prava. Ovo drugo je beton, željezo, hiljade kubika svega i svačega. Nemam ja protiv nikoga ništa, ni žičare ni ovoga ni onoga, interesuju me ja i moja porodica, da ne idu po svijetu u pečalbarstvo nego da ovdje žive i rade. Jednostavno, država mi ne dozvoljava”, priča Perunović za portal Rmedia.
“To su sve stalni objekti, tvrdi objekti, beton, kamen, urnebes. A meni ne dozvoljavaju na moju livadu šator da postavim.Da sam tražio nešto gdje treba lopata betona, u redu, pozdravljam. Ali na moju parceli, gdje imam sve uslove, ne daju mi šator da postavim”.
Perunović sa svojim predlozima za četiri privremena objekta nije prošao na konkursu, nakon što je donešen Plan privremenih objekata za sve nacionalne parkove, krajem 2024. godine. Nakon toga je pisao žalbe, slao zahtjeve.
“Nikad niko ništa nije odgovorio. Pratim na sajtu da me neće izbačiti, rade izmjene i dopune plana privremenih objekata kako kome odgovara. Do dan danas ja još nijesam ništa uspio. Više ne znam koliko ću imati živaca i volje da se borim, ne zbog sebe nego zbog svoje dvoje đece. Da li je ko čitao moje predmete ili nije ne znam. Samo taj jedan papir meni i mojoj đeci mijenja sudbinu i život”, ističe Perunović.
Ranije je planirao, na konkursu koji je išao preko Nacionalnih parkova, da napravi etno kuću “od kamena, bez lopate betona, jednog eksera i grama željeza”: “Da napravim mali objekat pokriven slamom, sa ognjištem. Ispred da napravim neku torinu, kao seosko domaćinstvo, da Lovćen dobije seosku kuću kao prije 100, 200 godina što je postojala”.
“Sad ponovo konkurišem, 23. oktobra 2024. radi se plan privremenih objekata za sve nacionalne parkove i ja konkurišem za četiri privremena objekta, nadajući se da ću jedan ili dva dobiti milion posto. A možda i četiri jer su sva četiri privremena, prava. Da bi na kraju u februaru 2025. izašao spisak objekata koji se dozvoljavaju. Dokument ima stotine stranica. I dođem na zadnju stranicu, nema mene. I onda mi ništa nije jasno jer sam htio da ih podižem na mojoj imovini jer sam u međuvremenu kupio dva placa na Lovćenu. Htio sam da mi đeca rastu tu, u prirodi, da ih maknem sa ulice, da tu radim, živim i umrem. Ne daju”, kaže Perunović.
Na parcelama do njegove dozvoljeno je, kako tvrdi, 30 ili 40 privremenih objekata, na državnoj i privatnoj imovini.
“Onda sam predao četiri žalbe ministarstvu i dan danas nemam odgovora. Htio sam da napravim autokamp, parking i šatore za glamping. Pored moje parcele nalazi se Žičara, i oni su tražili da meni daju papire da bih ja njima izdao moju parcelu za parking jer nemaju gdje da se parkiraju vozila kad dođu na Kuk na žičaru. Odgovora nema. Podnio sam žalbu, niko ništa ne odgovara”, revoltiran je Perunović.
Kada se vratio na Njeguše, počeo je sa malim štandom.
“Onda sam prve godine zaradio da kupim nešto pršuta, sira, vina, rakije, medovinu je pravila žena, sve sam kupovao od ljudi, po selu. Vidio sam da ta priča prolazi, vidio sam šta turisti traže. Sljedeće godine sam kupio jedno magare malo, dva jareta i dva jagnjeta i napravio jednu torinu na tu livadu. To je bio polom od turista.
“Planirao sam do otkupljujem od seljana i prodajem domaće proizvode. Evo prošlo je 20 godina, još ništa nijesam uspio. Iz tadašnje vlasti su pitali je li naš, nije naš, čiji je i ne znam što još sve. Ja nijesam bio ničiji. Ko je god htio da glasa dobio je sve što je tražio. Ja nijesam htio, ne bih ni danas i neću dok ne umrem”, tvrdi Perunović.
