IVANA SRDIĆ: Crna Gora mi je kao dom, ali je iz sezone u sezonu sve izazovnije biti gost

Direktorica beogradske marketinške agencije Pineapples Ivana Srdić godinama ljeti boravi u Crnoj Gori. Iako Crnu Goru zemlju doživljava kao svoj dom, kaže da je iz sezone u sezonu sve izazovnije biti turista, ali i poslovati u Crnoj Gori.

Prvi pogled na more prilikom spuštanja prema Budvi kod nje, kako kaže, i dalje izaziva osjećaj povratka na mjesto kojem pripada.

„Uvek, mislim da je to taj momenat kada idemo kolima i spuštamo se sa planina, pa se kod Budve ukaže prvi pogled na more. Tada osetim neki impuls u stomaku: ‘Evo mora’. Kao da je to naše more, iako nije. Uvek ga doživljavam kao svoje, kao mesto na kojem se osećam domaće i dobro. Zahvaljujući tom osećaju, suprug i ja smo kupili apartman upravo na Luštici, da bismo se osećali kao svoji na svome“, kaže Srdić za portal Rmedia.

Emotivna povezanost sa Crnom Gorom, međutim, nije promijenila njen kritički pogled na kvalitet turističke ponude. Srdić smatra da se odnos prema gostima pogoršava i da u turizmu sve češće preovladava princip kratkoročne zarade.

„Moj generalni utisak, budući da već godinama dolazimo ovde, jeste da je iz sezone u sezonu sve izazovnije biti turista. Nekako se stalno provlači osećaj da u ovdašnjem turizmu i ugostiteljstvu vlada princip: ‘Take the money and run’“, kaže ona.

Kao jedan od primjera izdvaja dolazak na plažu sa djecom, gdje gost tek nakon plaćanja ležaljki i ostalih usluga saznaje da nema funkcionalnog toaleta.

„Dođem sa decom na plažu, a ne dobijem informaciju da toalet ne radi. Platite ležaljke, peškire i sve ostalo, a onda, kada detetu zatreba toalet, kažu vam da ne postoji ili da ne radi“, kaže Srdić.

Smatra da nijesu u pitanju izolovani propusti, već problemi koji ukazuju na nedostatak standarda i ozbiljnijeg pristupa ugostiteljstvu i turizmu.

„Vi ste zemlja koja živi od turizma, zar ne? Sezona traje od maja do kraja septembra, a ja sam imala situacije da pojedine plaže nisu bile otvorene ni 15. jula. Za mene, koja sam došla 20. juna, 15. jul je već uveliko sezona. Onda vam kažu da će sve biti sređeno u avgustu, kada već treba da se vratimo“, ističe ona.

MANJE SPASILACA I OSJEĆAJA BEZBJEDNOSTI

Problem, prema njenim riječima, nije samo u kašnjenju sa pripremom sezone već i u nedovoljnoj komunikaciji sa gostima, kao i slabijem osjećaju bezbjednosti na plažama.

„Mislim da je sve izazovnije i da se gostima manje saopštavaju neke stvari koje su ranije bile bolje komunicirane. Više se ne osećam toliko bezbedno ni dok boravim na plaži. Imala sam nekoliko situacija u kojima su moju decu maltretirala druga deca ili su mene maltretirala neka tuđa deca, a nije bilo obezbeđenja koje bi reagovalo“, kaže Srdić.

Primijetila je, dodaje, i da je na plažama manje spasilaca.

„Oni obično nose upadljive majice, ali ih sve ređe viđam. Moj generalni utisak je da je sezona opuštenija, da počinje kasnije i da više nema onog pravog osećaja u turizmu, da je gost zaista gost. Umesto toga, sve se svodi na princip: ‘Take the money and run’“, navodi sagovornica Rmedia.

SEZONA SE ČEKA UMJESTO DA SE PRIPREMA

Srdić smatra da se u Crnoj Gori početak sezone i dalje očekuje kao iznenadni događaj, umjesto da sve bude spremno prije dolaska prvih gostiju.

„Ako jedna zemlja živi od turizma, a sezona traje od maja do septembra, verovatno postoji neki uspavani period tokom kojeg svi čekaju da sezona počne. U maju još nije počela, u junu još nisu stigli prvi gosti, a tek početkom jula kreće velika navala. Tada se svi odjednom probude i počnu da rade“, ocjenjuje ona.

Takav pristup, prema njenom mišljenju, nije opravdan ni sa stanovišta turističkog iskustva ni sa stanovišta ekonomije.

„Ispada da se taj period posmatra kao uvertira u sezonu, što, po mom mišljenju, nije ni praktično ni ekonomski racionalno za Crnu Goru“, kaže Srdić.

OSAM MJESECI BEZ PRISTUPA ELEKTRONSKOM BANKARSTVU

Pored iskustva turistkinje i vlasnice nekretnine, Srdić ima i iskustvo saradnje sa klijentima iz Crne Gore. Poslovni ambijent opisuje kao opterećen sporom administracijom, komplikovanim procedurama i infrastrukturnim problemima.

„Ponekad se zapitam kako planirate da za dve godine uđete u Evropsku uniju, kada ja osam meseci ne mogu da dobijem pristup elektronskom bankarstvu. Pitam se kako bi tek prošao neko ko je došao iz Francuske ili Nemačke“, kaže ona.

Objašnjava da su mjesecima odlazili u banku, ali da pristup elektronskom bankarstvu nijesu mogli da dobiju kao privredni subjekt, iako su istu uslugu mogli koristiti kao fizička lica.

Još komplikovanije bilo je iskustvo firme njenog supruga, kojoj je bio potreban POS terminal.

„Komunikacija je trajala tri meseca, samo da bismo došli do osobe koja je bila zadužena za то. Na kraju su nam rekli da dostavimo adresu na koju treba da pošalju POS terminal. Dvadeset dana pokušavali smo da stupimo u kontakt sa osobom koja je trebalo da primi podatke o adresi. Nije se javljala na telefon niti je odgovarala na mejlove“, navodi Srdić.

Nakon 20 dana, kako kaže, stiglo im je obavještenje da terminal ne može biti isporučen jer navodno nijesu dostavili adresu.

„To direktno usporava i otežava poslovanje. Generalno mislim da takve infrastrukturne i administrativne stvari prilično remete rad i poslovanje u Crnoj Gori“, kaže ona.

AKO STE MONTE KARLO ONDA UREDITE ADMINISTRACIJU

Srdić navodi i primjer prenosa vlasništva, koji je, prema njenim riječima, bio usporen jer notari određeno vrijeme nijesu mogli da obavljaju te poslove zbog usklađivanja propisa sa zakonodavstvom Evropske unije.

„To je otežalo i moj proces prenosa mog dela vlasništva na partnerku. Generalno, mislim da administrativni postupci teku veoma sporo i teško, posebno ako nešto pokušavate da završite u jeku sezone“, navodi ona.

Kao posebno problematično izdvaja objašnjenje koje su dobili u banci – da je sezona, da je stigao veliki broj sezonskih radnika i da zaposleni imaju previše posla.

„Postavlja se pitanje šta je onda prioritet. Kažu da je Crna Gora mali Monte Karlo. U redu, ali Monte Karlo ima uređenu administraciju i bankarske sisteme koji funkcionišu. Paradoks je što smo to sve ‘završavali preko veze’, pokušavajući da tako ubrzamo procedure“, kaže Srdić.

Uprkos svim problemima, ljudi iz regiona, kako primjećuje, nastavljaju da se vraćaju u Crnu Goru i kao turisti i kao poslovni ljudi.

„Mislim da mi u regionu, pa i u Srbiji, imamo neku vrstu stokholmskog sindroma. Volimo te paradokse. Govorimo da nešto ne može i da je sve teško, ali ipak sve to prihvatamo. Nastavljamo da dolazimo ovde i kao gosti i da ovde poslujemo“, ističe Srdića.

KAO DA SE UNAPRIJED ZNA KO ĆE DOBITI KOJI POSAO

Govoreći o radu sa klijentima iz Crne Gore, Srdić kaže da je stekla utisak da stručnost, kvalitet ponude i dugotrajni razgovori često nijesu presudni za izbor poslovnog partnera.

„Na osnovu svog kratkog poslovnog iskustva ovde stekla sam utisak da se poslovi često daju članovima porodice ili bliskim ljudima. Možemo da održavamo sastanke tri meseca ili duže, da šaljemo brojne ponude i dajemo besplatne savete i rešenja, a da na kraju posao dobije neko iz porodice“, kaže ona.

Njene ponude su, kako tvrdi, ponekad korišćene samo za upoređivanje cijena sa ponudama domaćih agencija ili pojedinaca.

„Stekla sam utisak da se unapred zna ko će dobiti određeni posao. Govorim o marketingu, jer druge oblasti ne poznajem dovoljno. Kao da se već zna kome će posao pripasti, a od ostalih se traže ponude samo da bi se videlo šta još postoji na tržištu i kakve su cene“, kaže Srdić.

PET DANA BEZ INTERNETA, PROBLEMI SA VODOM U GRADU POD ZAŠTITOM UNESK–a

Rad na daljinu omogućava joj da tokom ljeta boravi u Crnoj Gori, ali samo pod uslovom da osnovna infrastruktura funkcioniše. Ovog ljeta, kaže, pet dana nije imala internet jer je bio prekinut optički kabl.

„Kvar je popravljen tek petog dana. Mislim da celo naselje nije imalo internet. Zašto je popravka trajala baš pet dana? Zato što je operater imao rok od pet dana da otkloni kvar. I problem je rešen upravo poslednjeg dana tog roka“, navodi Srdić.

Tokom tih pet dana pokušavala je da radi, zbog čega se, kako kaže, zapitala šta bi se dogodilo da je od takve infrastrukture zavisilo poslovanje neke velike međunarodne kompanije.

Kao još jedan paradoks izdvaja Kotor, grad pod zaštitom UNESCO koji se istovremeno suočava sa ozbiljnim problemima u vodosnabdijevanju.

„Gledate predivan grad, sve deluje predivno, ali istovremeno postoje tako veliki infrastrukturni problemi. Zaista je neverovatno da grad pod zaštitom UNESCO ima takav problem“, kaže ona.

ZAR JE LAKŠE DOĆI DO BEOGRADA NEGO UKLJUČITI SE NA ONLAJN SASTANAK

Srdić ukazuje i na nedovoljno prihvatanje digitalnih načina rada, čak i kada bi oni klijentima uštedjeli vrijeme i novac.

„Kad god bih predložila da održimo onlajn sastanak, to bi predstavljalo problem. Ne mogu da kažem da bi nastala drama, ali bi sve bilo nepotrebno komplikovano“, navodi ona.

Iskustvo je, kako zaključuje, često bilo toliko apsurdno da joj se činilo da je klijentima lakše da pređu stotine kilometara nego da prihvate jednostavan onlajn poziv.

„Imala sam utisak da je klijentu lakše da sedne u automobil i dođe u Beograd nego da samo pritisne dugme ‘Join meeting’ i uključi se u onlajn sastanak“, zaključuje Srdić.